SELFI KAO SAVREMEN FENOMEN ILI POTOMAK AUTOPORTRETA?

Da li se za autoportret može reći da je on preteča fenomena današnjice – selfija? Predstaviti sebe vizuelno na određen način, ideja je koja potiče od davnina, ali autoportret kao često zastupljen, samostalni žanr nastaje u umetnosti italijanske renesanse u 15. veku i prvenstveno se odnosi na crtež, sliku ili skulpturu. Tek od početka 19. veka, ovaj žanr pronalazi svoje mesto i u fotografiji. Bez obzira o kom mediju je reč, autoportret je kroz istoriju napredovao uz pomoć dodatnih sredstava i razvojem tehnologije. U početku je to bilo ogledalo, čijim je tehničkim unapređenjem, došlo do toga da ono bude osnovno pomoćno sredstvo umetnicima u stvaranju njihovih autoportreta. Sa otkrićem prvih vrsta fotoaparata dolazi i do prvih fotografskih autoportreta. Danas, kada se razvoj tehnologije, ne samo nastavlja, već i ubrzava, nastao je novi oblik fotografije – selfi, kreiran uz pomoć digitalnih fotoaparata ili mobilnih telefonskih uređaja, koji, kao jedan vid autoportreta, donosi svoja značenja i karakteristike.

Postoji li toliko sličnosti između autoportreta i selfija, da bi se oni mogli izjednačiti? Vizuelni odraz osobe koja samu sebe predstavlja je ono što je, po sadržaju, zajedničko svakom autoportretu, bez obzira u kom mediju je isti nastao. Kada je reč o formi, jasno je da slika, crtež ili skulptura, ne mogu biti isto što i fotografija, ali sličnost koja se najpre može uočiti između fotografskog autoportreta i selfija je ta da su oba fotografije istog površinskog sadržaja i da se mogu razviti/uraditi i tako dobiti opipljivu, nedigitalnu formu. U engleskom jeziku (iz kog je uglavnom nova kovanica selfi preuzeta u drugim svetskim jezicima) postoji sličnost i u samim nazivima pojmova (autoportret engl. self-portrait, pa otuda i selfie). Međutim, self odnosno sopstvo, kao zajednički sadržitelj i selfija i bilo kog drugog autoportera, ne ukazuje samo na površinski sadržaj, već i na slojeve njegovog, često složenog, tumačenja, koji su istovremeno ono po čemu se razlikuju ove dve vrste fotografija, kao i selfi i neki nefotografski autoportret.

Naime, autoportreti prošlosti bili su samoprezentacija umetnika, predstavljali su njegovu samosvest, ego; neretko su bili i statusni simbol, a katkad i jedini vizuelni dokument o portretisanom. Pored konstantne težnje da umetnik dođe do savršenstva tehničke izrade prilikom kreiranja svog odraza, za njega je takođe bilo važno da prezentuje i psihologiju svog lika. To je, za razliku od današnjeg ”klika”, bio izuzetno složen i dug proces, bez obzira na to da li se radilo o slici ili prvobitnoj fotografiji. Od pomenutih slojeva, današnji selfi zadržao je, svakako, samoprezentaciju i vizuelizaciju ega kao svoju suštinu, ali razlika je u tome što je ona svakodnevna, često spontana i uglavnom javna i masovno prezentovana, dok su autoportreti u prošlosti najčešće podrazumevali reprezentativnost, ozbiljnost, intimnost i zadovoljenje estetskih kriterijuma. Pored toga, tehnički aspekt, nije omogućavao toliku dostupnost i hiperprodukciju kakva danas postoji, najpre zbog vremena u kome je nastajao autoportret, ograničenosti usled tehnoloških mogućnosti, pa samim tim i uloženog vremena i truda za njegovo kreiranje. To, naravno, ne znači da autoportreti prošlosti ponekad nisu bili i puke samoprezentacije taštine portretisanog, mada je očigledno da je i u tom slučaju bilo potrebno uložiti više vremena i promišljanja u njihov nastanak; kao ni to da je selfi uvek neozbiljna samoprezentacija i da, ukoliko poseduje određenu estetsku vrednost i/ili poruku, ne može da bude reprezentativan fotografski autoportret.

Dakle, ono što razdvaja ova dva fenomena jesu kontekst i funkcija. U zavisnosti od toga u koje svrhe i sa kakvim značenjem nastaje selfi – da li je kreiran da traje i da ima određenu propagandnu ulogu ili da bude prolazna samopredstava bez ikakve poruke, svakodnevno plasirana javnosti putem društvenih mreža – menjaju se i njegov značaj i definicija. NJegova efemernost najčešće uslovljena lakoćom kreiranja ne mora nužno da znači i njegovu obesmišljenost. Smisao selfija zavisi od autora. Ukoliko pod njegovom funkcijom podrazumevamo samoprezentaciju kao takvu, bez dodatnih pomenutih nijansi u vidu slojeva i značenja, onda selfi nije sasvim novi fenomen, ali zahvaljujući tehnici i dostupnosti iste i konteksta koji oni nose sa sobom, on je tekovina savremenosti. Da li će u budućnosti prosečan selfi, kao svedočanstvo vremena u kome je nastao, biti sastavni deo vizuelne kulture tog vremena – svakako, a da li će selfi sa određenom estetskom vrednošću i značenjem moći da se posmatra kao umetnost – vreme će pokazati.

istoričar umetnosti

Ana Samardžić