Od početka svoga stvaralaštva, Marij Pregelj je bio slikar figuracije. Tokom čitave umetničke aktivnosti, ljudska figura bila je nešto što je zaokupljalo pažnju umetnika, a posebno interesovanje pokazivao je za autoportret. Na osnovu biografskih podataka saznajemo da je prvi autoportet uradio sa deset godina, nesačuvan, a poslednji 1967. u godini vlastite smrti. Pregeljevi kasni autoportreti, prožeti su unutrašnjom teskobom, slutnjom bliske smrti, osećanjem koje do te mere prožima portretisanog i narušava njegov fizički integritet do granica neprepoznarnjivosti, tako da često tek neki realni detalj ostaje kao zapis o fizičkom postojanju određene ličnosti. Figura u Pregeljovom opusu, naračito kada se radi o ličnom predstavljanju ili predstavljanju njemu bliskih osoba, ima poseban status: ona je najpodesnija za prikazivanje subjektivnosti umetnika, njegovog načina opažanja, osećanja i spoznaje sveta, konačno jedan lični, umetnikov govor u „prvom licu.“

Na Autoportretu iz 1967. materijalizacija slike postignuta je brojnim kontrastima i rustičnom fakturom, što govori o impulsivnosti stvaralačkog postupka, karakterističnim za Pregeljevog opusa. Opisujući proces posmatranja sebe u ogledalu, sam umetnik ističe riskantnost ovog čina, jer je ogledalo po mišljenju Pregelja, posedovalo sposobnost brisanja granice između fikcije i stvranosti, pa je samim tim čovek mogao i nehotice preći stakleni prag stvarnosti i nakon toga se vratiti izmenjen u svet realnosti. Proces transformacije i dezagregacije lika može se hronološki sagledati u seriji autoportreta, nastalih u poslednje dve decenije života, pri čemu Autoportret iz 1967. zaključuje ovaj postupak prelaska iz relnog u dezintergisani oblik prisutnosti. Unutar figuralnog Pregelj dosledno razvija brutalnu sliku, agresvnou temu ljudskog raspadanja. Pregeljeva figuracija iz poslednjeg perioda življenja predstavlja savremeni tip figuracije, nastale u trenutku kada se na širem evropskom i američkom tlu uspostavlja koncept ravnoteže između apstrakcije i figuracije. U tom smislu moglo bi se reći da Pregelj krajnje osobenom, prepoznatljivom, poetikom predstavnja jednog od poslednjih velikih umetnika epohe jugoslovenskog visokog modernizma.

Tekst pisala: Svetlana Mitić, viši kustos, Muzej savremene umetnosti, Beograd

BIOGRAFIJA

Marij Pregelj

(8. avgust 1913. Kranj – 18. mart 1967. Ljubljana)

Istaknuti slovenački slikar i grafičar, umetnik specifične ikongrafije, i krajnje lične simbolike, čiji je stvaralački doprinos nezaobilazan u proučavanju slovenačke kao i šire jugoslovenske umetnosti druge polovine prošlog veka. Potiče iz porodice slovenčkog pisca ekspresionističkog usmerenja Ivana Pregelja, i ovaj podatak kao i čenjinica da je odrastao u literarnom okruženju, važan je za ukupno formiranje njegove i životne i umetničke biografije. Školovao se na zagrebačkoj akademiji likovnih umetnosti gde je i dipolomirao u klasi prof. Ljube Babića, a samostalno izlaže od 1950. Pregeljevo slikarstvo predstavlja reakaciju na egzistencijalnu tegobu savremenog čoveka, koje ovaj umetnik iskazuje „homerski širokogrudo“ kroz impozantan potez i ekspresivan kolorit. Pregelj je tvorac brojnih ciklusa uvek novih ikonografskih osobina i formalnih varijacija. Izlagao je na Bijenalu u Veneciji 1954. i 1956. na Bijenalu u Tokiju 1955. na izložbi Guggenheim International Award u Njujorku 1958. kao i na Bijenalu u Sao Paolu 1963. Bio je profesor slikrstva na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani. Dobitnik je više nagrada, izmrđu ostalih Zlatne plakete na II trijenalu jugoslovnske umetnosti u Beogradu 1964. Prešernove nagrade 1958. i 1964. Jakopičeve nagrade 1969. U Zbirci MSU nalaze se 12 dela ovog umetnika, među kojima je i posebno značajna Fantastična trpeza, (1966.) kao i monumentalan kompozicija Diptihon, I , II. (1967). Kao posebna vrednost u MSU se čuva i Legat Vaska i Zlate Pregelj, gde se nalazi 52 slike, 22 gvaša, akvrela i pastela i 123 grafička lista, koja su Muzeju, sin i supruga Marija Pregelja poklonila 1986. poštojući želju samog umetnika.

Tekst pisala: Svetlana Mitić, viši kustos, Muzej savremene umetnosti, Beograd